Razmišljanja jednog običnog seoskog pulina: Od ovaca do protesta

Mom gazdi i njegovoj porodici zaista nije dosadno.

Svakog dana rade nešto drugo, ili se kopa, ili sije, ili orezuju voćke, uvijek ima posla. Ustajanje je u šest ujutro, a prije doručka treba dati ovcama kukuruz, zob ili ječam. Imamo 11 ovaca, svaku znam po imenu, a i one se meni javljaju i slušaju me, izgleda da me smatraju rođakom, zbog moje dlake koja liči na njihovu vunu. Onda gazda hrani svinje i koke, pa se vrati da opet nahrani ovce, ovog puta sijenom. Zatim ulazi u kuću i presvlači se, to znači da idemo negdje u selo.

"'ajmo, Gavro, da donesemo 'mir' u kuću", kaže mi - a ja znam da to znači "hljeb".

Pratim ga i čekam ispred marketa. Ne puštaju me unutra, još me sa strahom gledaju, a ja gledam samo svoja posla.

Dok se vraćamo, primjećujem njegov zabrinut izraz lica, blago spuštenih kapaka. Znam da je sljedeće na njegovom redu, briga o ocu koji leži u krevetu. Poslije toga, idemo nas dvojica na njivu ili u voćnjak. Kud on, tu i ja, nekad ga nadgledam, nekad samo spavam.

Jednom je gazda donio iz sela napušteno mače. Nije vidjelo od krmelja, oči su mu bile čvrsto zatvorene, sve se spoticalo, pola krzna mu je falilo, ali, gazdarica mu je njegovala oči čajem od kamilice, nabavila sve lijekove i da vidiš, sad je pravi ljepotan. Mi imamo u domaćinstvu četiri psa - svi pulini kao i ja i osam mačaka, svi smo najbolji drugari, mačke zimi spavaju na meni. Međutim, ovaj novi mali, nazvali su ga Mare, počeo je da mi ide na živce. Krenuo da budi gazdu, što je inače bio moj posao. Trpio sam kad je počeo da uskače u kuću, što na vrata, što kroz prozor, ali, kad je sjeo u traktor, da se vozi s gazdom na njivu, nisam izdržao.

"Nećeš, majčin sine. Tu je moje mjesto!", kažem u sebi. 

Nekad idem s gazdom u "institucije sistema". Čuo sam da to tako ljudi zovu, ali, tamo toliko dugo čekam ispred, da se ne isplati krenuti gladan. Nekoliko puta su me izgrdili i šutirali kad sam ušao u hodnik, zato radije ostajem napolju i čekam gazdu. Kad napokon izađe, samo šuti do kuće. Ma, ni da me pomiluje. Primjećujem, namrgođen je - neko ga je sigurno naljutio.

Ajaoj, najviše mrzim nešto što se zove "protesti". Kad sam bio štene, toga nije bilo.

"To je jako važno Gavro moj, samo će tako država da nas vidi", zna da mi kaže, a i gazdini drugovi mnogo vole ta okupljanja, ne pitaju "za šta protestujemo", nego samo "gdje se okupljamo".

Uskočim ja tako s gazdom u traktor kad je išao na proteste ljetos, nisam tad ni znao gdje ide, ali mi je srce lupalo od radosti što ću se voziti s njim.

"Nemoj, mali, naporno je to za tebe", kaže on, a ja se pravim da ne čujem, pa samo mašem repom i dahćem od veselja.

Tada smo danima, sedmicama, stajali na nekom širokom putu, u nekom meni nepoznatom gradu, napolju plus 200 stepeni (tako su ljudi govorili), a u traktoru još gore! Dobro da u nesvijest nisam pao, iako mi je gazda davao vode. Onda sam iskoristio trenutak i malo se izmakao dok su gazda i njegovi drugovi pričali.

"Sad sam bio na protestu i slobodno zapiši kad ću opet da idem!", tako sam htio da kažem gazdi. Kad je ponovo išao na neko okupljanje, prvo sam se sakrio u štali; ali, nisam mogao da izdržim, čim sam čuo traktor, opet sam uskočio na svoje mjesto, iza sjedišta. I tako idemo na proteste, gazda i ja, čujem da su me i za neke novine slikali pa ću izgleda ući u historiju kao prvi pas koji se bori za prava poljoprivrednika.

Ovce i ostali psi su me pitali "šta ti je ovo trebalo", ali, ako gazda kaže da je tako treba, idem i ja jer je moj život kao njegov.